Skip to main content

Bednjo v sarce..Jouničino tikvenjočo




Jounico je tikvi ebijeljilo,
ne rijepni ribež neribolo
i ped taški kuman dijelo.
Cijelu je nuoć tikvi tišole
do bi se vjutre z paći dišole.

Tijeste je Jounico tijenke rezvlijeklo,
prek cijelego stuolo kok stelnjok nevlijeklo. 
A mi po sme sume mučoli,
v parste je gledeli, 
z muku tišoli
i mislili kok bume jeli..

Tikvi je sirem zmiješolo,
jojce sterlo i peseljilo. 

Fljetne je nodev rezmatolo,
a te po je tijeste preklepilo,
ne lepor pevlijeklo 
i v peć prišlepilo. 

Je po sma je bili rodi
do je z paći 
zedišolo 
cvrćeći..

A Jounico je izde mijesilo.. 
ed estounjke mlinec resukolo. 
Pe tijestu je nodev pematolo
i edzgere cuker pesipolo. 

Tikvi i cuker, 
de po tago imu? 
F čudu sme gledeli,
ali sme zgruntoli:
slotke bume jeli! 

Dišolo je tikvenjočo, 
žorko, 
vrućo,
demoćo..

Jouničino tikvenjočo
izde zdej me v mlodest vraućo! 

(za moju baku Janicu i sve one njezine fine tikvenjače..osobito sa šećerom.. <3 ) 


Comments

Popular posts from this blog

Senje

  Ščere sam duge nie zaspala, kak da megla se spustila i nie mi mira dala.  Iskala sam senje, f nebe sam glediela, se sam zvezde prebrojila,  a same zaspati sam štiela.  Se sam f glave vrtela- kej je bile i kej bi.  Na vuru pogledavala- zabadave-  ni senji,  ni dneva ni.  Futem iskanju, čakanju i nemoći, senje su mi potihem  došle pred oči.  Gda sem zaspala?  Ne znam ni zdej.  Jedva sam se stala.  No,  daj me poglej.  Marija Grah, 29.12.2023.

Ono

  Rastrgano.  Nema kud poći... Čuvaju ga stalno tamne zavjese noći. Niti diše, nit ga boli.  Gleda oko sebe-  čini se-  ne postoji... Iscrpljeno, izrezano,  prevareno, ranjeno. Niti bježi nit se skriva,  udahne tek ponekad,  iako-  i to je muka živa... Izmrcvareno od života, odluka, ljudi,  čista se ravnodušnost u njemu budi.  Smisla odavno već nema. Svjesno je-  nestati treba.  Stisnuti se u sebe, smanjiti, skriti,  tek na papiru trag smije biti.  Sve ostalo nevažno je,  svima svejedno.  Sve je to bijeda,  predstava,  teatar.  Ono je u priči samo vratar.  Ne može ući, izaći ni poći,  vratima zarobljen,  broji svoje noći... Marija Grah, 28.7.2024. 

Toliko toga

Toliko toga za zapisati, a tako lako pobjegnu riječi... One me preplavljuju,  obuzimaju,  tresu poput groznice,  isprazne bateriju... i opet- dozivlju.  Traže papir, olovku, ali ne i liniju.  Traže slobodu, trag,  izlazak u svijet,  vrisak, zrak... Intenzivno, stresno, emotivno sabijeno, u kutu duše sakriveno. Gdje će me odvesti ako vrisnem, ako sve,  baš sve, iz sebe istisnem? Hoće li to biti brodolom, kraj ili tek početak? Pakao,  raj  ili sretan završetak? Toliko toga za zapisati, a tako premalo riječi. Uostalom-  smije li čovjek sve,  baš sve reći?! Marija Grah, 7.12.2023. Foto: Pixabay