Skip to main content

Trenutak kad je sve stalo..

 

Taj trenutak postao je dio mene...zauvijek.. Taj trenutak kad život staje, a ti hrabro stojiš nekoliko minuta, 

čine ti se kao vječnost, 

i racionaliziraš kako je sve u redu. Riješit ćemo. 

Taj trenutak.. 

Potpuno svjesno umanjuješ značaj onoga što si čuo. 

Taj trenutak.

Čini ti se kao da je sve u redu. Sve se može popraviti. Nije tako strašno. 

I tada shvatiš..

da se ničega u životu nisi bojao više nego ovoga..

da ne postoji ništa u tvom životu važnije od tebe same..

Ništa.

I shvatiš- JA imam moć da upravljam svojim životom, to je moj život!

Ja sam ta koja može ozdraviti samu sebe, ja sam ta koja određuje smjer i smisao svog života, ja sam ta koja nikada ne smije odustati od same sebe.

Svi ostali..nisu važni.

Svi ostali..nisu tu.

Svi ostali..bave se svojim životima ili bar tako misle..

možda se njhovi životi bave njima..

jer kažu to je normalno.

Zaista?

Ne bih rekla.. 😊

Budite sami sebi prvi!

I ne, to nije sebično. To je nužno. Da biste svima ostalima bili dobri- budite sami sebi prvi!

Comments

Popular posts from this blog

Senje

  Ščere sam duge nie zaspala, kak da megla se spustila i nie mi mira dala.  Iskala sam senje, f nebe sam glediela, se sam zvezde prebrojila,  a same zaspati sam štiela.  Se sam f glave vrtela- kej je bile i kej bi.  Na vuru pogledavala- zabadave-  ni senji,  ni dneva ni.  Futem iskanju, čakanju i nemoći, senje su mi potihem  došle pred oči.  Gda sem zaspala?  Ne znam ni zdej.  Jedva sam se stala.  No,  daj me poglej.  Marija Grah, 29.12.2023.

Ono

  Rastrgano.  Nema kud poći... Čuvaju ga stalno tamne zavjese noći. Niti diše, nit ga boli.  Gleda oko sebe-  čini se-  ne postoji... Iscrpljeno, izrezano,  prevareno, ranjeno. Niti bježi nit se skriva,  udahne tek ponekad,  iako-  i to je muka živa... Izmrcvareno od života, odluka, ljudi,  čista se ravnodušnost u njemu budi.  Smisla odavno već nema. Svjesno je-  nestati treba.  Stisnuti se u sebe, smanjiti, skriti,  tek na papiru trag smije biti.  Sve ostalo nevažno je,  svima svejedno.  Sve je to bijeda,  predstava,  teatar.  Ono je u priči samo vratar.  Ne može ući, izaći ni poći,  vratima zarobljen,  broji svoje noći... Marija Grah, 28.7.2024. 

Toliko toga

Toliko toga za zapisati, a tako lako pobjegnu riječi... One me preplavljuju,  obuzimaju,  tresu poput groznice,  isprazne bateriju... i opet- dozivlju.  Traže papir, olovku, ali ne i liniju.  Traže slobodu, trag,  izlazak u svijet,  vrisak, zrak... Intenzivno, stresno, emotivno sabijeno, u kutu duše sakriveno. Gdje će me odvesti ako vrisnem, ako sve,  baš sve, iz sebe istisnem? Hoće li to biti brodolom, kraj ili tek početak? Pakao,  raj  ili sretan završetak? Toliko toga za zapisati, a tako premalo riječi. Uostalom-  smije li čovjek sve,  baš sve reći?! Marija Grah, 7.12.2023. Foto: Pixabay