Skip to main content

Korak po korak, ali svakoga dana



Zaboravite 'pa normalno', ispraznite svoj kontejner 'podrazumijeva se' i iznenadit ćete se što će sve iz njega ispasti! 

Ne uzimajte stvari i osobe u svom životu 'zdravo za gotovo' nego zahvalite što su tu, što ih imate.

Jer sve može nestati u jednom trenu.. 

Ni sebe ne uzimajte 'zdravo za gotovo' jer, eto,  

'ne može drugačije', 

'tako su me učili', 

'ja sam presitna 'riba', 

'nisam ja tako hrabra', 

'strah me što će biti ako..'.. 

Ne, ne. 

Osvrnite se unatrag i pogledajte što ste sve u životu postigli. 

Od čega ste krenuli.. 

Koliko ste se borili.. 

A onda si iskreno odgovorite: Jesu li SVE to bili baš VAŠI ciljevi? Biste li nešto mijenjali? A zašto ne biste počeli sad, odmah? 

Ah da, zaboravila sam.. 'nije sad trenutak', 'situacija je loša', 'sad nemam vremena'.. 

Sve mi je poznato. Ipak, činjenica je da ne postoji 'pravi trenutak'. Kao što je činjenica da su najveći uspjesi nastali iz najtežih okolnosti i u najtežim uvjetima. 

I? 

Što se čeka? 

I najmanji korak je velik ako idete u pravom smjeru! 

A da biste stigli do svog velikog cilja, za početak, razlomite ga na desetke, ako treba i na stotine sitnih koraka. 

I obvežite se sami sebi da ćete svakoga dana učiniti makar najmanju sitnicu prema onome za čim vam duša žeđa. Taman da pročitali na internetu nešto na tu temu, pogledali neki video, zabilježili neku zanimljivu ideju.. 

Samo- krenite!

Vrijeme ide, ali ono je beskonačna kategorija. Mi, ljudi, smo ti kojima je dano ograničeno vrijeme na Zemlji. Što ćemo s njim učiniti je na nama!

(Image by Tumisu from Pixabay)




Comments

Popular posts from this blog

Senje

  Ščere sam duge nie zaspala, kak da megla se spustila i nie mi mira dala.  Iskala sam senje, f nebe sam glediela, se sam zvezde prebrojila,  a same zaspati sam štiela.  Se sam f glave vrtela- kej je bile i kej bi.  Na vuru pogledavala- zabadave-  ni senji,  ni dneva ni.  Futem iskanju, čakanju i nemoći, senje su mi potihem  došle pred oči.  Gda sem zaspala?  Ne znam ni zdej.  Jedva sam se stala.  No,  daj me poglej.  Marija Grah, 29.12.2023.

Ono

  Rastrgano.  Nema kud poći... Čuvaju ga stalno tamne zavjese noći. Niti diše, nit ga boli.  Gleda oko sebe-  čini se-  ne postoji... Iscrpljeno, izrezano,  prevareno, ranjeno. Niti bježi nit se skriva,  udahne tek ponekad,  iako-  i to je muka živa... Izmrcvareno od života, odluka, ljudi,  čista se ravnodušnost u njemu budi.  Smisla odavno već nema. Svjesno je-  nestati treba.  Stisnuti se u sebe, smanjiti, skriti,  tek na papiru trag smije biti.  Sve ostalo nevažno je,  svima svejedno.  Sve je to bijeda,  predstava,  teatar.  Ono je u priči samo vratar.  Ne može ući, izaći ni poći,  vratima zarobljen,  broji svoje noći... Marija Grah, 28.7.2024. 

Toliko toga

Toliko toga za zapisati, a tako lako pobjegnu riječi... One me preplavljuju,  obuzimaju,  tresu poput groznice,  isprazne bateriju... i opet- dozivlju.  Traže papir, olovku, ali ne i liniju.  Traže slobodu, trag,  izlazak u svijet,  vrisak, zrak... Intenzivno, stresno, emotivno sabijeno, u kutu duše sakriveno. Gdje će me odvesti ako vrisnem, ako sve,  baš sve, iz sebe istisnem? Hoće li to biti brodolom, kraj ili tek početak? Pakao,  raj  ili sretan završetak? Toliko toga za zapisati, a tako premalo riječi. Uostalom-  smije li čovjek sve,  baš sve reći?! Marija Grah, 7.12.2023. Foto: Pixabay