Skip to main content

Buj tihe!

 



Buj tihe! 

mati mi velji,

'Kej tuljike jambraš, 

mozak me bolji!' 


Sad kad te neke pitati trebam, 

sad mi tak veliš, 

a gda me buš za zadaću zazavala

ne bu ti smietal krič? 


Pa kak bum furt tihe, 

no rečite mi vi, 

kak bi to bile

da čovek stalne čkomi? 

Nikak ne velja...

To normalno ni! 


Če sam tihe več kriči:

'Mobitel tie ftišaj,

glava me bolji! 

Kaj to glediš, 

kaj tak bečiju, 

to su neki mulci, 

same kričiju!' 


I ftišam ja tak,

al pak mati zagrmi:

'Z interneta zidi,

kraj knjige rajši drmi!'


No, 

a gdo je pak videl

kraj knjige drmeti

kad tuljike tik-toke

trieba odgledeti! 

Rečite mi Vi, 

Vam se to normalno čini? 


Marija Grah, 25.7.2022. 

Foto: Twitter 

Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

Ti...

  Ti... Ti ne znaš ni sama koliko si snažna, koliko ovom svijetu značiš,  koliko je tvoja sudbina važna... Zastani malo,  udahni.  Ugledaj samu sebe. Otvori vrata zrakama svoje svjetlosti... Predahni. Ti nosiš u sebi samo svoj svemir, satkan od raznobojnih nijansi života. Tvoje su niti sapletene s tuđim, Ti si Neponovljiva  kombinacija  vrednota... U njima sjajiš, njima se ponosi. I znaj- tvoj svemir ovom svijetu itekako doprinosi... Autor: Marija Grah, 27.10.2024.
Post a Comment
Read more

Senje

  Ščere sam duge nie zaspala, kak da megla se spustila i nie mi mira dala.  Iskala sam senje, f nebe sam glediela, se sam zvezde prebrojila,  a same zaspati sam štiela.  Se sam f glave vrtela- kej je bile i kej bi.  Na vuru pogledavala- zabadave-  ni senji,  ni dneva ni.  Futem iskanju, čakanju i nemoći, senje su mi potihem  došle pred oči.  Gda sem zaspala?  Ne znam ni zdej.  Jedva sam se stala.  No,  daj me poglej.  Marija Grah, 29.12.2023.
Post a Comment
Read more

Ono

  Rastrgano.  Nema kud poći... Čuvaju ga stalno tamne zavjese noći. Niti diše, nit ga boli.  Gleda oko sebe-  čini se-  ne postoji... Iscrpljeno, izrezano,  prevareno, ranjeno. Niti bježi nit se skriva,  udahne tek ponekad,  iako-  i to je muka živa... Izmrcvareno od života, odluka, ljudi,  čista se ravnodušnost u njemu budi.  Smisla odavno već nema. Svjesno je-  nestati treba.  Stisnuti se u sebe, smanjiti, skriti,  tek na papiru trag smije biti.  Sve ostalo nevažno je,  svima svejedno.  Sve je to bijeda,  predstava,  teatar.  Ono je u priči samo vratar.  Ne može ući, izaći ni poći,  vratima zarobljen,  broji svoje noći... Marija Grah, 28.7.2024. 
Post a Comment
Read more