Skip to main content

Ostvarenje

 


Dok more je mirno, 

ti u biti ne ploviš.

Očaran bonacom,

na mjestu stojiš...

I gledaš s broda

krajeve daleke- 

livade, 

šume,

obale meke..

Pitaš se stalno 

što tamo negdje ima.

Razmišljaš uvijek iznova

što obala ta skriva...

Ne mogavši nigdje,

jer bonaca na moru leži,

sanjaš o krajevima 

dok vrijeme ti bježi.

Tek ponekad zastaneš,

ko iz sna prenut.

Shvatiš da kasniš,

da trebao si davno krenut...

Puhat u jedro, 

veslat, 

plivat.

Trebao si makar glasno dozivat...

I sjedneš bespomoćno,

od plovidbe skršen.

Tako blizu ostvarenja,

a napola dovršen...

Tek tada ti sinu:

Uvijek pravi je čas za krenuti,

Nije nikad kasno 

za novu stranicu okrenuti.

Jer dokle god čovjek diše, 

svakom mišlju i djelom

sudbinu si 

piše...


Marija Grah, 14.1.2023. 


Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

Ti...

  Ti... Ti ne znaš ni sama koliko si snažna, koliko ovom svijetu značiš,  koliko je tvoja sudbina važna... Zastani malo,  udahni.  Ugledaj samu sebe. Otvori vrata zrakama svoje svjetlosti... Predahni. Ti nosiš u sebi samo svoj svemir, satkan od raznobojnih nijansi života. Tvoje su niti sapletene s tuđim, Ti si Neponovljiva  kombinacija  vrednota... U njima sjajiš, njima se ponosi. I znaj- tvoj svemir ovom svijetu itekako doprinosi... Autor: Marija Grah, 27.10.2024.
Post a Comment
Read more

Senje

  Ščere sam duge nie zaspala, kak da megla se spustila i nie mi mira dala.  Iskala sam senje, f nebe sam glediela, se sam zvezde prebrojila,  a same zaspati sam štiela.  Se sam f glave vrtela- kej je bile i kej bi.  Na vuru pogledavala- zabadave-  ni senji,  ni dneva ni.  Futem iskanju, čakanju i nemoći, senje su mi potihem  došle pred oči.  Gda sem zaspala?  Ne znam ni zdej.  Jedva sam se stala.  No,  daj me poglej.  Marija Grah, 29.12.2023.
Post a Comment
Read more

Ono

  Rastrgano.  Nema kud poći... Čuvaju ga stalno tamne zavjese noći. Niti diše, nit ga boli.  Gleda oko sebe-  čini se-  ne postoji... Iscrpljeno, izrezano,  prevareno, ranjeno. Niti bježi nit se skriva,  udahne tek ponekad,  iako-  i to je muka živa... Izmrcvareno od života, odluka, ljudi,  čista se ravnodušnost u njemu budi.  Smisla odavno već nema. Svjesno je-  nestati treba.  Stisnuti se u sebe, smanjiti, skriti,  tek na papiru trag smije biti.  Sve ostalo nevažno je,  svima svejedno.  Sve je to bijeda,  predstava,  teatar.  Ono je u priči samo vratar.  Ne može ući, izaći ni poći,  vratima zarobljen,  broji svoje noći... Marija Grah, 28.7.2024. 
Post a Comment
Read more