Skip to main content

Razgovor s mojom Gackom

 


Tutnji i pjeni se,

bijelu čipku plete,

gusto tkanje zateže

pa preko grebenja,

niz tok, 

niti njene

polete..

Rastegnu se,

razliju,

obale potope,

na suncu se toplom ljeskajuć

poput pahulje rastope.

I odjednom ispred tebe

zrcalo se stvori.

U njem sva ljepota 

nebu se pokori.

Sve što gore je 

dolje se preslika.

U tišini nijemoj

stvori se i tvoja slika.

Dišeš mirno s njom,

slušaš je i šutiš.

Dlanom površinu dodiruješ,

snagu njenu ćutiš.

Razgovarate tako,

bez riječi,

sve je jasno.

Ona nemir tvoj sluti

i govori: 

Nikad nije kasno!

Tu sam,

čekam te.

Doći ćeš- znam.

U tebi gori 

moje dubine

plam.


Autorica stihova: Marija Grah, 16.1.2023.

Autorica fotografije: Jelena Benčić 








 



Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

Senje

  Ščere sam duge nie zaspala, kak da megla se spustila i nie mi mira dala.  Iskala sam senje, f nebe sam glediela, se sam zvezde prebrojila,  a same zaspati sam štiela.  Se sam f glave vrtela- kej je bile i kej bi.  Na vuru pogledavala- zabadave-  ni senji,  ni dneva ni.  Futem iskanju, čakanju i nemoći, senje su mi potihem  došle pred oči.  Gda sem zaspala?  Ne znam ni zdej.  Jedva sam se stala.  No,  daj me poglej.  Marija Grah, 29.12.2023.
Post a Comment
Read more

Ono

  Rastrgano.  Nema kud poći... Čuvaju ga stalno tamne zavjese noći. Niti diše, nit ga boli.  Gleda oko sebe-  čini se-  ne postoji... Iscrpljeno, izrezano,  prevareno, ranjeno. Niti bježi nit se skriva,  udahne tek ponekad,  iako-  i to je muka živa... Izmrcvareno od života, odluka, ljudi,  čista se ravnodušnost u njemu budi.  Smisla odavno već nema. Svjesno je-  nestati treba.  Stisnuti se u sebe, smanjiti, skriti,  tek na papiru trag smije biti.  Sve ostalo nevažno je,  svima svejedno.  Sve je to bijeda,  predstava,  teatar.  Ono je u priči samo vratar.  Ne može ući, izaći ni poći,  vratima zarobljen,  broji svoje noći... Marija Grah, 28.7.2024. 
Post a Comment
Read more

Toliko toga

Toliko toga za zapisati, a tako lako pobjegnu riječi... One me preplavljuju,  obuzimaju,  tresu poput groznice,  isprazne bateriju... i opet- dozivlju.  Traže papir, olovku, ali ne i liniju.  Traže slobodu, trag,  izlazak u svijet,  vrisak, zrak... Intenzivno, stresno, emotivno sabijeno, u kutu duše sakriveno. Gdje će me odvesti ako vrisnem, ako sve,  baš sve, iz sebe istisnem? Hoće li to biti brodolom, kraj ili tek početak? Pakao,  raj  ili sretan završetak? Toliko toga za zapisati, a tako premalo riječi. Uostalom-  smije li čovjek sve,  baš sve reći?! Marija Grah, 7.12.2023. Foto: Pixabay
Post a Comment
Read more