Skip to main content

Moram ti reći...

 


Postoje neki stihovi

za koje skupljaš snagu,

neizrečene misli

za osobu tebi dragu.

I stojiš tako nad papirom,

bez slova i bez riječi,

prepun emocija,

čiju bujicu,

knedla u grlu prijeći.

Znaš da trebao,

morao bi, 

nešto napisati.

Ne zbog dužnosti ili ljudi,

već zbog sebe,

da bi mogao dalje disati...

Jer sad kad nema je

shvaćaš koliko ti je dala,

dala je najbolje od sebe 

i na tome joj zauvijek hvala.

Bila je uvijek blizu,

često tiho i u sjeni,

uvijek spremna da uskoči:

'Lesa je otprta-

ti samo skreni.'

Nikad te neću zaboraviti,

sve dok dišem 

bit ćeš u meni,

kad god poželiš riječ mi reći,

bako draga,

ti k meni

samo

skreni... ❤


Marija Grah, 7.2.2023. 

In memoriam Janica Juriša 12.4.1938. - 22.1.2023. 


Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

Ti...

  Ti... Ti ne znaš ni sama koliko si snažna, koliko ovom svijetu značiš,  koliko je tvoja sudbina važna... Zastani malo,  udahni.  Ugledaj samu sebe. Otvori vrata zrakama svoje svjetlosti... Predahni. Ti nosiš u sebi samo svoj svemir, satkan od raznobojnih nijansi života. Tvoje su niti sapletene s tuđim, Ti si Neponovljiva  kombinacija  vrednota... U njima sjajiš, njima se ponosi. I znaj- tvoj svemir ovom svijetu itekako doprinosi... Autor: Marija Grah, 27.10.2024.
Post a Comment
Read more

Senje

  Ščere sam duge nie zaspala, kak da megla se spustila i nie mi mira dala.  Iskala sam senje, f nebe sam glediela, se sam zvezde prebrojila,  a same zaspati sam štiela.  Se sam f glave vrtela- kej je bile i kej bi.  Na vuru pogledavala- zabadave-  ni senji,  ni dneva ni.  Futem iskanju, čakanju i nemoći, senje su mi potihem  došle pred oči.  Gda sem zaspala?  Ne znam ni zdej.  Jedva sam se stala.  No,  daj me poglej.  Marija Grah, 29.12.2023.
Post a Comment
Read more

Ono

  Rastrgano.  Nema kud poći... Čuvaju ga stalno tamne zavjese noći. Niti diše, nit ga boli.  Gleda oko sebe-  čini se-  ne postoji... Iscrpljeno, izrezano,  prevareno, ranjeno. Niti bježi nit se skriva,  udahne tek ponekad,  iako-  i to je muka živa... Izmrcvareno od života, odluka, ljudi,  čista se ravnodušnost u njemu budi.  Smisla odavno već nema. Svjesno je-  nestati treba.  Stisnuti se u sebe, smanjiti, skriti,  tek na papiru trag smije biti.  Sve ostalo nevažno je,  svima svejedno.  Sve je to bijeda,  predstava,  teatar.  Ono je u priči samo vratar.  Ne može ući, izaći ni poći,  vratima zarobljen,  broji svoje noći... Marija Grah, 28.7.2024. 
Post a Comment
Read more