Lešinari
pokidaše mi dušu,
razderaše je do bola.
Ostade mi jadna,
izmučena od života i
gola.
Nedadoše joj predahnuti,
ustati slomljenoj od borbe.
Staviše šape svoje na nju,
iskidaše joj nade,
zatukoše je zbog gozbe.
Lešinari bijedni,
pijavice,
paraziti...
Uvukoše se u nade njene,
ne dadoše joj sniti...
Uzeše joj radost,
pred ciljem je iscipelariše,
pustiše je da polumrtva leži.
Znajući da nema snage
da ustane,
bori se i
bježi.
Lešinari
ruke joj zavezaše,
da ne pruža ih s nadom gore,
da ne doziva pomoć,
da proguta je očaja more...
Lešinari,
pijavice,
paraziti...
Jednoga dana svanut će sunce,
a vas će sjena zaborava
prekriti...
No nikad nećete,
lešinari bijedni,
zaboravljeni biti...
Marija Grah, 3.10.2023.
Comments
Post a Comment