Rasprodaja vremena

Planeri,

dnevnici,

kalendari-

vrište sa svih strana:

Godina nova, novih 365 dana!

Rasprodaja vremena,

cjenkanje za novi ciklus.

Sve to skupa- čini se-

pomodarski cirkus.

Uzalud planeri i liste-

olovke samo križaju,

navike ostaju iste.

Nema se vremena

jer ne razgovaramo sami sa sobom.

Mi samo jurimo da sustignemo zapisano,

a ono nas čini robom...

Legenda kaže da su nekada

ljudi pisali razglednice, čestitke, pisma.

Nije im za svaki dan trebala neka posebna lista.

Pamtili su, razmišljali,

na zemlji radeći o svemu su promišljali.

To je bila njihova terapija-

pisanje nevidljivih pisama.

Razgovor sa svojim bićem,

meditacija,

predaja,

osama.

Papira nije ni bilo,

važno se pisalo po škarnicli, zidu, drvetu.

Sve ostalo,

poput ovih stihova,

zapisali bi na nekog računa kuvertu.

Danas tišine nema,

stalno nam nešto serviraju,

a ljudi,

bez filtera,

uglavnom na sve pristaju.

Ali ja neću planer-

dajte mi papir bez rubrika, linija, dana.

Sve ostalo,

hvala vam,

mogu i sama!

Moje vrijeme na prodaju nije.

Želim se smijati kad se meni smije.

I plakati u tišini kad me nešto tišti.

Ne želim ni znati koja mi obaveza iz planera vrišti!

Ne zanima me,

može čekati,

jer ja baš sad,

ovog trena,

želim samo svoja biti...

Marija Grah, 23.12.2023.

Comments

Pesluhni..

Mieglo, bielo, gusto. Z nuožem ju rezoti mareš. Zeplalo sa funju husto, nič ne vijdiš kum ged sa ekranaš. Tišino, belino, snieg ped škernjumi škripi, a manje sa, sume izde mule, tok steji.. Pesluhni, s firunjco, šušljo snieg fneduol. Pesluhni, perhne ftič adzgeri , z hrausto ne buor. Pesluhni, mieglo šlojer spuščo. Med grunje je uopol, ne snieg. Fute tišine, fute beline, zospol je noš brieg..

Petar Preradović, pjesma Mujezin: 'Sunce žarko sjeda I skoro će sjest. Stalna na tom svietu Samo miena jest.'

Hladno mi je. Tišina u dvorištu bolnice. 6.14. Sunce tek proviruje. Vjetar puše. Sjedim i gledam kako ljudi dolaze, prolaze, žure.. Pognutih glava, zabrinuta pogleda. Jedni u jaknama, drugi u sandalama.. Neobično. I pomislim: nema pravila. Ni u čemu. Jednostavno, nema pravila. Sjedim šutke i mislim kako?.. Kako sam dospjela ovdje? Gdje sam krivo skrenula? Ili sam možda dobro skrenula, ali to još ne znam? Ući ću u tu zgradu i osjećam- za mene će se sve promijeniti. Vjetar i dalje puše. Ljudi i dalje prolaze. Ja i dalje šutke sjedim.. Toliko misli u glavi.. Sve ih ušutkavam stalno ponavljajući, kao vječitu mantru, 'sada i ovdje'. I gledam oko sebe.. Svjesna da ću za koju minutu ući u mjesto 'bez pogleda'. Onaj osjećaj privremenog ulaska u kavez. I već se unaprijed veseliš trenutku izlaska.. Ali znam, osjećam, duboko u sebi, više ništa neće biti isto.. I neka.. Neka ne bude...

Kestunjevec

Mauček ne dveriši liene zievo, kekuot po pri brojde vesele pepievo. Tišino se f jorek ne parsti zevlieklo i kok mlodienko šlojer slieklo. Pred progem je lausi respujstilo, leglo ped jobuke i z večernju se ruosu pekrilo. Cojti su stoli ne tam dveriši.. Izde sa štrukelj z paći diši.. Krove f štole vuodu zezovoju, guske se vunje vukuoluk jobuke negonjoju. Pred ječmi mi sliko tokvo steji.. Kok do dveriše izde gnjes živi. I marti bi glji tok zgledele sume do bi čleveko imele.. A već go ja nie.. Nie go čuti mutuoro fjutre, kok z jorko pe blote drljinče, z kunticu mlieko k ceste sa žuri. Mlieke predo, kruhek kupi. Ter po sa krotki čausek pespeminjo, i nuze, f jorek, ne mutuoru zevijo.

Probuđena misao

Search This Blog