Bednjo v sarce..dijen..

Eblauki kok mieglo

nabe pekrivoju,

hiljodu kopljic ne zemlju pešiljoju.

Jeno de druge ne gustem curi

kok do nešći zostere spujsti.

A vunje po se diši..

Če mule stuneš,

v tišine mučiš,

mirise vdehneš

i v nabe glediš..

Čini ti se kok da spiš.

I tok,

čez vuru ili po dvije,

kopljic go već nije.

Zemljo se vloge veseli,

ftijčeki pepijevoju si,

a dijen kok sliko steji..

Ebloučni, merzli, sivi,

muokri, zeleni, tihi..

Comments

Ti...

Ti... Ti ne znaš ni sama koliko si snažna, koliko ovom svijetu značiš, koliko je tvoja sudbina važna... Zastani malo, udahni. Ugledaj samu sebe. Otvori vrata zrakama svoje svjetlosti... Predahni. Ti nosiš u sebi samo svoj svemir, satkan od raznobojnih nijansi života. Tvoje su niti sapletene s tuđim, Ti si Neponovljiva kombinacija vrednota... U njima sjajiš, njima se ponosi. I znaj- tvoj svemir ovom svijetu itekako doprinosi... Autor: Marija Grah, 27.10.2024.

Senje

Ščere sam duge nie zaspala, kak da megla se spustila i nie mi mira dala. Iskala sam senje, f nebe sam glediela, se sam zvezde prebrojila, a same zaspati sam štiela. Se sam f glave vrtela- kej je bile i kej bi. Na vuru pogledavala- zabadave- ni senji, ni dneva ni. Futem iskanju, čakanju i nemoći, senje su mi potihem došle pred oči. Gda sem zaspala? Ne znam ni zdej. Jedva sam se stala. No, daj me poglej. Marija Grah, 29.12.2023.

Ono

Rastrgano. Nema kud poći... Čuvaju ga stalno tamne zavjese noći. Niti diše, nit ga boli. Gleda oko sebe- čini se- ne postoji... Iscrpljeno, izrezano, prevareno, ranjeno. Niti bježi nit se skriva, udahne tek ponekad, iako- i to je muka živa... Izmrcvareno od života, odluka, ljudi, čista se ravnodušnost u njemu budi. Smisla odavno već nema. Svjesno je- nestati treba. Stisnuti se u sebe, smanjiti, skriti, tek na papiru trag smije biti. Sve ostalo nevažno je, svima svejedno. Sve je to bijeda, predstava, teatar. Ono je u priči samo vratar. Ne može ući, izaći ni poći, vratima zarobljen, broji svoje noći... Marija Grah, 28.7.2024.

Probuđena misao

Search This Blog