Skip to main content

Zaustavljen trenutak..nedjelja..

Zaustavljen trenutak: Oda životu

Nedjeljom vrijeme nakratko stane,
Slika se zamrzne.
Nema buke stvarnog života,
Samo cvrkut, mir i u polju
Vlati trave njišu krunu svoju.
Ljudi udahnu i od obaveza
- predahnu..
Kava u tišini, sa suncem na ramenu.
Vjetar doleti,
pramen poleti,
Igra se nastavlja bez grižnje savjesti!

Comments

  1. Đurđica KrtanjekJune 7, 2020 at 9:07 AM

    Bravo za ideju i hrabrost! Izložiti sebe ovako javno zahtijeva hrabrost... Ali razumijem, dođu tako neke situacije u životu, dođu tako neke godine u životu kad nam treba prostor da možemo glasno reći sve što je nama važno reći ... ne ono što bi drugi htjeli čuti...
    Zato, čestitam na nakani, ali i na pjesmama - prekrasne su!

    ReplyDelete
    Replies
    1. Marija GrahJune 10, 2020 at 9:04 AM

      Zahvaljujem! Da, dođe trenutak kad jednostavno poželiš izaći 'van' okvira. Ponajprije za sebe. Ne očekujući ništa. Samo izaći...jer stalno nas 'uokviruju'..a ja ne želim da me taj okvir definira. I to je sve. :)

      Delete

Post a Comment

Popular posts from this blog

Ti...

  Ti... Ti ne znaš ni sama koliko si snažna, koliko ovom svijetu značiš,  koliko je tvoja sudbina važna... Zastani malo,  udahni.  Ugledaj samu sebe. Otvori vrata zrakama svoje svjetlosti... Predahni. Ti nosiš u sebi samo svoj svemir, satkan od raznobojnih nijansi života. Tvoje su niti sapletene s tuđim, Ti si Neponovljiva  kombinacija  vrednota... U njima sjajiš, njima se ponosi. I znaj- tvoj svemir ovom svijetu itekako doprinosi... Autor: Marija Grah, 27.10.2024.
Post a Comment
Read more

Senje

  Ščere sam duge nie zaspala, kak da megla se spustila i nie mi mira dala.  Iskala sam senje, f nebe sam glediela, se sam zvezde prebrojila,  a same zaspati sam štiela.  Se sam f glave vrtela- kej je bile i kej bi.  Na vuru pogledavala- zabadave-  ni senji,  ni dneva ni.  Futem iskanju, čakanju i nemoći, senje su mi potihem  došle pred oči.  Gda sem zaspala?  Ne znam ni zdej.  Jedva sam se stala.  No,  daj me poglej.  Marija Grah, 29.12.2023.
Post a Comment
Read more

Ono

  Rastrgano.  Nema kud poći... Čuvaju ga stalno tamne zavjese noći. Niti diše, nit ga boli.  Gleda oko sebe-  čini se-  ne postoji... Iscrpljeno, izrezano,  prevareno, ranjeno. Niti bježi nit se skriva,  udahne tek ponekad,  iako-  i to je muka živa... Izmrcvareno od života, odluka, ljudi,  čista se ravnodušnost u njemu budi.  Smisla odavno već nema. Svjesno je-  nestati treba.  Stisnuti se u sebe, smanjiti, skriti,  tek na papiru trag smije biti.  Sve ostalo nevažno je,  svima svejedno.  Sve je to bijeda,  predstava,  teatar.  Ono je u priči samo vratar.  Ne može ući, izaći ni poći,  vratima zarobljen,  broji svoje noći... Marija Grah, 28.7.2024. 
Post a Comment
Read more