Skip to main content

Blistavo jutro



U tišini blistavog jutra,
dok snijeg pod nogama škripi,
iza ugla zavija vjetar,
s grana drveta preostali snijeg sipi..

Oštar zrak grlo para,
zima ledene okove stvara. 
Sunce mami,
al hladnoća ne da, 
ugodnije je ipak kad se kroz prozor gleda.

I neka je zima,
treba i biti,
kad veljača prođe, 
proljeće će se buditi. 

Zima će polako svoje kofere otvoriti, 
hladnoću, snijeg 
i vjetrove u njih zatvoriti. 

Krenut će na put prema jugu, 
da tamo zamijeni jesensku dugu. 

Mi ćemo joj rado kartu kupiti, 
na vlak ispratiti i pozdraviti. 

Idi zimo, 
proljeće je sve bliže, 
vlakom što zvižduće u kolodvor već stiže! 

Volim Zagorje FAN FOTO 
Stubičke Toplice 
Foto by : Roman Rogović 
#volimzagorje






Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

Ti...

  Ti... Ti ne znaš ni sama koliko si snažna, koliko ovom svijetu značiš,  koliko je tvoja sudbina važna... Zastani malo,  udahni.  Ugledaj samu sebe. Otvori vrata zrakama svoje svjetlosti... Predahni. Ti nosiš u sebi samo svoj svemir, satkan od raznobojnih nijansi života. Tvoje su niti sapletene s tuđim, Ti si Neponovljiva  kombinacija  vrednota... U njima sjajiš, njima se ponosi. I znaj- tvoj svemir ovom svijetu itekako doprinosi... Autor: Marija Grah, 27.10.2024.
Post a Comment
Read more

Senje

  Ščere sam duge nie zaspala, kak da megla se spustila i nie mi mira dala.  Iskala sam senje, f nebe sam glediela, se sam zvezde prebrojila,  a same zaspati sam štiela.  Se sam f glave vrtela- kej je bile i kej bi.  Na vuru pogledavala- zabadave-  ni senji,  ni dneva ni.  Futem iskanju, čakanju i nemoći, senje su mi potihem  došle pred oči.  Gda sem zaspala?  Ne znam ni zdej.  Jedva sam se stala.  No,  daj me poglej.  Marija Grah, 29.12.2023.
Post a Comment
Read more

Ono

  Rastrgano.  Nema kud poći... Čuvaju ga stalno tamne zavjese noći. Niti diše, nit ga boli.  Gleda oko sebe-  čini se-  ne postoji... Iscrpljeno, izrezano,  prevareno, ranjeno. Niti bježi nit se skriva,  udahne tek ponekad,  iako-  i to je muka živa... Izmrcvareno od života, odluka, ljudi,  čista se ravnodušnost u njemu budi.  Smisla odavno već nema. Svjesno je-  nestati treba.  Stisnuti se u sebe, smanjiti, skriti,  tek na papiru trag smije biti.  Sve ostalo nevažno je,  svima svejedno.  Sve je to bijeda,  predstava,  teatar.  Ono je u priči samo vratar.  Ne može ući, izaći ni poći,  vratima zarobljen,  broji svoje noći... Marija Grah, 28.7.2024. 
Post a Comment
Read more