Probuđena misao

  Silna li je u njoj snaga, sva prijeti,  razlijeva se,  pjeni,  huči, poput oluje  što rađa se  zvuči... A onda nastavlja-  pitoma, tajanstvena,  duboka,  smaragdno zelena,  široka toka... Livade putem dodiruje, trave uz obale miluje,  sve mirnija i tiša biva, doima se  kao  da  sniva... Zvuci njeni uspavanka su što cvijeće zanjiše, opija nježnom tišinom, vrijeme briše... A ja stojim,  s njom dišem, ispunjena njome stihove  pišem...  Marija Grah, 28.10.2022.  Foto:  Facebook  Hrvatski centar za autohtone vrste riba i rakova krških voda

  Budi čovjek... kako olako uzimamo te riječi... Uzalud ti titule,  nekretnine,  iz tvornice bijesne mašine. Uzalud ti skijanja,  jedrilice,  jahte,  od svile na krevetu plahte... Budi čovjek, odreci se zlobe,  oholosti,  teških riječi... Budi čovjek,  okreni se oko sebe, pomozi,  saslušaj,  pokloni osmijeh- on liječi! Pazi na pogani jezik svoj!  Jednom ćeš naići na veći broj!  Jednom ćeš i ti iznenada pasti,  budi čovjek- nemoj nad tuđom tugom cvasti... Budi čovjek,  toplu riječ uputi,  ruku daj,  ne ogovaraj,  ne sudi...jer priču ne znaš cijelu... Manje govori- čovjek se pozna po djelu... Budi čovjek,  nesreći se tuđoj ne raduj,  poštuj svakoga,  a potrebitima  samo svojeg vremena daruj... Njima je to najčešće dosta, a za tebe još toliko toga osta...   Pri kraju našega puta svi ćemo samo jednog biti željni- Čovjeka kraj sebe-  da ne odemo  s ovoga svijeta bijedni.. Marija Grah, 27.10.2022. Image by  S. Hermann / F. Richter  from  Pixabay   

  Gacka moja dolino,  predivna moja rijeko,  s osjećajem kad vidim te ne može se mjeriti ništa,  a tako si daleko...  Pustite me samo da kraj nje stojim,  kraj drveća, uz nju,  da vrijeme ne brojim... Da dišem s njom,  slušam je,  pogledom upijam,  ledenom vodom njenom da žedna se napajam... Da teče kroz mene,  misli moje da ispire,  da od žubora vode njene, u srcu mi, čista  radost  izvire...  Marija Grah, 15.10.2022.

  Nestvarno bistra,  potpuno mirna biva... Tek kad se namreška shvatiš:  Ona je živa!  Svaku travku,  zrnce pijeska,  sve u detalj vidiš... Dok u vodi lelujaju očaran stojiš pa im se diviš.  I oblak,  i stablo,  i trava u njoj se ogleda.  Sa slike te,  što priroda je stvori,  ne možeš skinuti pogleda... Legao bi na površinu njenu,  s njom da se stopiš, na oblacima bijelim da oči sklopiš... I snivaš tako,  njome obuzet, od stvarnosti svake potpuno izuzet... Marija Grah, 15.10.2022. 

  Dokle pogled seže, spokojno i svečano stoji, dah oduzima, emocijom veže, ljepotu otkucajima srca broji.  Tu zastala sam i ja, prostranstvom tim očarana, tišinom njenom obuzeta,  krajolicima njenim osvojena.  Pa sad danima,  satima,  minutama u meni diše, doziva ime moje,  olovkom mi stihove piše. I tisuću puta da joj se vratim, ne bi me prestala zvati, utkala se u biće moje, želi mi samo  mene  dati... Marija Grah, 2.10.2022.