Skip to main content

Ni Lika za se...



Kud baš Liku sam si zbrala?

Zakaj je Lika srce mi fkrala? 

Ni Lika za se. *

Lika zna mučat...

A opet- 

se veli.

Tišina njena 

biću 

mom 

godi. 

Ni Lika za se. 

Vetri ju surovi viju 

i zime duge biju.

Zime za tielo otpočinut, 

za duši vrata odškrinut.. 

Ni Lika za se. 

Pusta je i sirota, 

z nje ljudi bežidu- 

tak mi velidu...

Ma ja mislim da ona

na Velebitu gordo sedi, 

Gacku zelenu f dolini gledi, 

i prebira ljude svoje, 

samo pred njimi 

prostre 

se 

boje... 

Samo njim šume popievaju, 

rijeke bistre z dubine šepećeju, 

vietrek im mirise doma nosi,

cvetje se za njih ziba f rosi...

 Ni Lika za se...


* se- sve

Autorica: Marija Grah, 16.12.2022. 





Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

Ti...

  Ti... Ti ne znaš ni sama koliko si snažna, koliko ovom svijetu značiš,  koliko je tvoja sudbina važna... Zastani malo,  udahni.  Ugledaj samu sebe. Otvori vrata zrakama svoje svjetlosti... Predahni. Ti nosiš u sebi samo svoj svemir, satkan od raznobojnih nijansi života. Tvoje su niti sapletene s tuđim, Ti si Neponovljiva  kombinacija  vrednota... U njima sjajiš, njima se ponosi. I znaj- tvoj svemir ovom svijetu itekako doprinosi... Autor: Marija Grah, 27.10.2024.
Post a Comment
Read more

Senje

  Ščere sam duge nie zaspala, kak da megla se spustila i nie mi mira dala.  Iskala sam senje, f nebe sam glediela, se sam zvezde prebrojila,  a same zaspati sam štiela.  Se sam f glave vrtela- kej je bile i kej bi.  Na vuru pogledavala- zabadave-  ni senji,  ni dneva ni.  Futem iskanju, čakanju i nemoći, senje su mi potihem  došle pred oči.  Gda sem zaspala?  Ne znam ni zdej.  Jedva sam se stala.  No,  daj me poglej.  Marija Grah, 29.12.2023.
Post a Comment
Read more

Ono

  Rastrgano.  Nema kud poći... Čuvaju ga stalno tamne zavjese noći. Niti diše, nit ga boli.  Gleda oko sebe-  čini se-  ne postoji... Iscrpljeno, izrezano,  prevareno, ranjeno. Niti bježi nit se skriva,  udahne tek ponekad,  iako-  i to je muka živa... Izmrcvareno od života, odluka, ljudi,  čista se ravnodušnost u njemu budi.  Smisla odavno već nema. Svjesno je-  nestati treba.  Stisnuti se u sebe, smanjiti, skriti,  tek na papiru trag smije biti.  Sve ostalo nevažno je,  svima svejedno.  Sve je to bijeda,  predstava,  teatar.  Ono je u priči samo vratar.  Ne može ući, izaći ni poći,  vratima zarobljen,  broji svoje noći... Marija Grah, 28.7.2024. 
Post a Comment
Read more