Skip to main content

Na svom svoja

 



Kud voda je tekla

i opet će poteći,

žednom, stoljetnom koritu

nikada neće uteći!

Pa makar skretali je,

prelijevali,

potapali joj polja-

ona će opet,

u inat neljudima,

ostati NA SVOM SVOJA!

Rekoše da zbog vode,

u budućnosti,

ratovi će biti,

no priroda će pobrinuti se-

još će se ljudi pred njom kriti!

Kad navre, 

izbije,

naraste preko brana,

zaludu ljudske naprave-

poteći će

put mora slana!

Hoće li tada biti dosta?

Hoće li ikada čovjek stati?

Hoće li prestati

prirodi

vlast nametati?

Nije li u kamenu uklesano bilo

da između Ortoplina i Parentina

vrilo se 

dililo?

A vidi nas danas,

ni plemena dostojni nismo,

umislili neki da bogovi su,

njima ne vridi 

ni kamen

ni pismo! 

No trebali bi ipak

jednu stvar znati:

Nju vam nećemo

samo tako dati!


Marija Grah, 28. travnja 2023. 

Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

Senje

  Ščere sam duge nie zaspala, kak da megla se spustila i nie mi mira dala.  Iskala sam senje, f nebe sam glediela, se sam zvezde prebrojila,  a same zaspati sam štiela.  Se sam f glave vrtela- kej je bile i kej bi.  Na vuru pogledavala- zabadave-  ni senji,  ni dneva ni.  Futem iskanju, čakanju i nemoći, senje su mi potihem  došle pred oči.  Gda sem zaspala?  Ne znam ni zdej.  Jedva sam se stala.  No,  daj me poglej.  Marija Grah, 29.12.2023.
Post a Comment
Read more

Ono

  Rastrgano.  Nema kud poći... Čuvaju ga stalno tamne zavjese noći. Niti diše, nit ga boli.  Gleda oko sebe-  čini se-  ne postoji... Iscrpljeno, izrezano,  prevareno, ranjeno. Niti bježi nit se skriva,  udahne tek ponekad,  iako-  i to je muka živa... Izmrcvareno od života, odluka, ljudi,  čista se ravnodušnost u njemu budi.  Smisla odavno već nema. Svjesno je-  nestati treba.  Stisnuti se u sebe, smanjiti, skriti,  tek na papiru trag smije biti.  Sve ostalo nevažno je,  svima svejedno.  Sve je to bijeda,  predstava,  teatar.  Ono je u priči samo vratar.  Ne može ući, izaći ni poći,  vratima zarobljen,  broji svoje noći... Marija Grah, 28.7.2024. 
Post a Comment
Read more

Toliko toga

Toliko toga za zapisati, a tako lako pobjegnu riječi... One me preplavljuju,  obuzimaju,  tresu poput groznice,  isprazne bateriju... i opet- dozivlju.  Traže papir, olovku, ali ne i liniju.  Traže slobodu, trag,  izlazak u svijet,  vrisak, zrak... Intenzivno, stresno, emotivno sabijeno, u kutu duše sakriveno. Gdje će me odvesti ako vrisnem, ako sve,  baš sve, iz sebe istisnem? Hoće li to biti brodolom, kraj ili tek početak? Pakao,  raj  ili sretan završetak? Toliko toga za zapisati, a tako premalo riječi. Uostalom-  smije li čovjek sve,  baš sve reći?! Marija Grah, 7.12.2023. Foto: Pixabay
Post a Comment
Read more