Probuđena misao

  F jesanjske jutre,  biele, meglane.  Do go vetro izde nie  i sa ja snane. Grunje guole f zrauk starši,  listjo vać nemu,  jasen diši. Ter pemulu,  kok do sa ne fupo,  sunčece pesvieti na brešćeca i klieti.  Adzgere mana svietle sa fpolji, a brieg po zesvieti kok plumenek mauli.  Žuta sa zroke ne jesanskem lišću zečeljaneju,  I f čausi zgledi kok do se sunce i breščec  stihego  kušujaju.. Liepo ja jasen,  anemu kie ju znu gladati,  kie rozme do f življanju triebo  znuti čokoti  i pratrpeti.. 

U daljini huči, bijesni  i sijeva.  Tutnji i urliče,  vjetar pred njom pjeva..  Oluja se bliži.  Oblake goni.  Kroz crnilo neba bljesak se lomi.  Teške kapi na zemlju se slile.  Poput guste zavjese  na kraj predstave su stigle..  Odjednom-  prasak!  Još gotovo nije!  Podivljala priroda  zube ne krije! Al ipak..  Polako se smiruje..  Dok munja još nebom leti,  parajuć oblake,  nekom drugom. mjestu..  prijeti.. 

  Ne prutljet.. Fijutre.. Rune.. Čez uobluk gledi ed  miegle krune. Sume ja ne varhe briego sa salo, nie go delje bile, kok do se ed nabo etarglo.  Sive nabe, dejž stihego škrepi, sunce ner ped eblouki izde spi.  Ni cumenko vetro nemo,  čiste nič,  sa steji.  Kokti kokvo zmeržnjeno sceno f tere znotiželjne lice čez uobluk gledi. I čauko. Kok ne čeke.  Čauko ljepše vrieme neke.  Tepluote, sjojo, ničesero nie.  Marti je pertuljetje fkrol kie?  Ter mu sine,  lice mu zesvieti:  Do go tokvih dnave nie,  kie bi se veseljil ljeti?  Do go diežđo nie,  ko bi sunce bile?  Sume vručinjovo- njive bi i teršje sušile.  Do go diežđo nie ko bi pertuljet bilo?  Sume prošnjovo grado štero se f dročje skrilo..    Vedri se pemulu..  Sago izde gnjes bu... 

U tišini se stvara, U tišini se misli roje.  Množe se želje i snovi, pokušaji se ne broje. Tišina je blagoslov s neba.  Prostranstvo u kojem duša diše.  Polica za bilješke mojih misli.  Tišina je olovka koja piše..  U njoj čežnje izvoru su blizu,  slušaju ritam srca moga.  Note se same u crtovlje nižu,  otkriva se,  samo meni poznat,  slog  do  sloga.. 

Ružičastim sjajem mjesec dan priziva.  Kapljicama mraza proljeće livade skriva.  U tišini jutra,  sunce,  srameći se,  zrake svoje širi.  Još jedno sutra,  sneno,  žmirečki,  iza brega  viri.  Sve još miruje.  Glasa čuti nije.  Samo boje,  proljeće,  iz rukava sipa pa  se  smije. 

  Upali se tako nekad žaruljica.. i potakne nas da razmislimo ili osvijestimo jednu naviku koju, po defaultu, ako ne napismeno onda u glavi radimo. Jače je od nas! A zove se to-do list. Cijeli život sam štreber i organizator, što karakterno što profesionalno. Uče te da je to (organizacija, to-do lista..) jedino pravilno i moguće i uvjet za 'opstanak'. Ali ne kažu ti u školi koliko je dovoljno, gdje stati. Sve to preslikaš u svoj život jer vidiš da funkcionira na poslu, ne preispituješ, pa valjda oni znaju. Ali to su oni, a tko sam ja? I tako dođeš u neke godine, malo mudriji, i konačno postaviš to pitanje sam sebi. Zar sam ja to-do list? Najprije sam usvojila novi životni moto: Ništa ja više ne moram. Ja sam se namorala! No nije to išlo samo od sebe. Tome je prethodila bolest.. Šamarčinu koju mi je život opalio odlučila sam iskoristiti za buđenje- umjesto naricanja nad svojom sudbinom. I sve je bilo super.. no nešto je još odskakalo. To-do list. Zaboravila sam na nju dok je n...

Mieglo,  bielo,  gusto. Z nuožem ju rezoti mareš. Zeplalo sa funju husto, nič ne vijdiš kum ged sa ekranaš.  Tišino,  belino,  snieg ped škernjumi škripi,  a manje sa,  sume izde mule,  tok steji.. Pesluhni,  s firunjco, šušljo snieg fneduol. Pesluhni,  perhne ftič adzgeri , z hrausto ne buor.  Pesluhni,  mieglo šlojer spuščo. Med grunje je uopol,  ne snieg.  Fute tišine, fute beline, zospol je  noš  brieg..