Probuđena misao

  Potpuna tišina, ura sekunde tuče, a oko srca neka toplina- to me jesen šaptom vuče. Dok kukuruz pjesmu zrelu lišćem svojim svira, a povjetarac tiho vrtom kroči- u zraku već jesen sniva... Još malo  i studen  će doći... 🖌📖 ✍️✍️✍️ Volim ove koje dođu iznenada, iz raskoši tišine...jer već dugo ništa ne napisah, ali sad osjećam da se vraćaju riječi... ❤️❤️❤️ Autor: Marija Grah, 24.10.2024.

  Rastrgano.  Nema kud poći... Čuvaju ga stalno tamne zavjese noći. Niti diše, nit ga boli.  Gleda oko sebe-  čini se-  ne postoji... Iscrpljeno, izrezano,  prevareno, ranjeno. Niti bježi nit se skriva,  udahne tek ponekad,  iako-  i to je muka živa... Izmrcvareno od života, odluka, ljudi,  čista se ravnodušnost u njemu budi.  Smisla odavno već nema. Svjesno je-  nestati treba.  Stisnuti se u sebe, smanjiti, skriti,  tek na papiru trag smije biti.  Sve ostalo nevažno je,  svima svejedno.  Sve je to bijeda,  predstava,  teatar.  Ono je u priči samo vratar.  Ne može ući, izaći ni poći,  vratima zarobljen,  broji svoje noći... Marija Grah, 28.7.2024. 

Čuvajte se stručnjaka.  Oni su poput čaše u koju ništa više ne stane-  ni nova znanja,  ni iskustva,  ni spoznaje,  ni širine.  Oni stoje uspravno poput planine,  utvarajuć si da su osvojili najviše visine.   A ne vide orla iznad sebe,  ni noć,  ni zvijezde,  ni oblake što nebom jure  jer stručnjaci samo i uvijek u jedno zure.  Ne primaju niti kap,  a prelijevaju se kao slap.  Nose sve pred sobom svojom veličinom.  Ne ostavljaju opcije,  diče se širinom,  dok, u biti, kreću se samo uskom strminom  i pobrkaše napor s veličinom.  Ne budite stručnjaci, ostanite djeca-  otvorena uma, znatiželjna, zaigrana,  čije misli plove prostranstvima  koja su samo njima znana.  Ostanite djeca,  otvorena srca promatrajte život,  budite prisutni, svjesni i mirni.  To je jedini put do veličine  na životnoj strmini.  Marija Grah, 27.12.2023.

  Krhotine i ništa više. Ostaci budućnosti koja se upravo briše.  Ni naprijed ni nazad. Zatočena stojim.  Bez snage i volje.  Niti bježim nit se bojim.  Kad bi barem vrijeme požurilo.  Jer ionako sve se već zbilo.  Premda ni počelo nije...  Marija Grah, 4.1.2023.

F životu se človek na fmnogi put prigne, čini mu se da naviek gli njega neka nevolja stigne.  Kak da nema brigam kraja, a tak jedva tie kraj s krajem spaja.  Pa kaj fakat nema za njega pravice, kaj nema svetla za njegove kmice?! A same bi si štel male počinuti, za liepega dneva brige pustiti. i bar jeden, same jeden dien, f miru biti... Marija Grah, 4.5.2024.  Foto: Pixabay

Toliko toga za zapisati, a tako lako pobjegnu riječi... One me preplavljuju,  obuzimaju,  tresu poput groznice,  isprazne bateriju... i opet- dozivlju.  Traže papir, olovku, ali ne i liniju.  Traže slobodu, trag,  izlazak u svijet,  vrisak, zrak... Intenzivno, stresno, emotivno sabijeno, u kutu duše sakriveno. Gdje će me odvesti ako vrisnem, ako sve,  baš sve, iz sebe istisnem? Hoće li to biti brodolom, kraj ili tek početak? Pakao,  raj  ili sretan završetak? Toliko toga za zapisati, a tako premalo riječi. Uostalom-  smije li čovjek sve,  baš sve reći?! Marija Grah, 7.12.2023. Foto: Pixabay