Probuđena misao

  Ščere sam duge nie zaspala, kak da megla se spustila i nie mi mira dala.  Iskala sam senje, f nebe sam glediela, se sam zvezde prebrojila,  a same zaspati sam štiela.  Se sam f glave vrtela- kej je bile i kej bi.  Na vuru pogledavala- zabadave-  ni senji,  ni dneva ni.  Futem iskanju, čakanju i nemoći, senje su mi potihem  došle pred oči.  Gda sem zaspala?  Ne znam ni zdej.  Jedva sam se stala.  No,  daj me poglej.  Marija Grah, 29.12.2023.

 Pisanjem oslobađam sebe-  nepotrebnih briga,  suvišnih nedoumica,  neodgovorenih pitanja,  nejasnih rečenica,  napuklih obećanja,  nedočekanih snova,  neizgovorenih stavova,  već prežaljenih odluka...  Pisanjem oslobađam sebe-  budućih planova,  ikakvih očekivanja i pustih nadanja.  Nek bar na papiru ne bude padanja,  kajanja,  pretvaranja... Nek ostane čist...  Marija Grah, 4.1.2023.

  Živimo puno bolje nego prije,  ali u tom obilju duše ostalo nije.  Tišinu bivanja odavno smo podcijenili,  staromodnom smo je procijenili.  Ne razgovaramo više uopće sa sobom,  sve direktno rješavamo s dragim Bogom.  Hoću, daj mi,  usliši me- molimo,  a nijednom 'hvala' ne prozborimo.  Boga na željoteku svodimo.  Čudna su ovo vremena neka,  ljudskost i toplina čine se prepreka.  O svemu je dozvoljeno samo kolektivno promišljati,  nije dobro svojom glavom razmišljati.  Sebe gledati- to je moderno,  na druge misliti nije poželjno.  Dokle tako? Gdje ćemo stati?  Hoćemo li ikad Čovjeka opet izabrati?  Ili ipak ne...  Srećom, nije nam znano sve...  Marija Grah, 7.12.2023.

  Čovjek je tek svijeća  u koju život stalno piri. Katkad se tek smiluje,  dah svoj umiri...  Tad plamen naraste, ojača i zasja. Nadimlje se, uzdiže, sve oko sebe obasja... Ali često silovito puše, tada svi se snovi ruše. A plamen zamre,  zaspi,  utihne.  No-  čim oluja ode,  on se opet uspravno podigne.  I tako,  polako,  tren po tren,  svijeća se topi...  Ali čovjek ostaje zauvijek bojama života  ispunjen...  Marija Grah, 7.12.2023. 

  Drugačija.  Nepovratno promijenjena.  Promatram samu sebe,  ali prepoznajem tek obrise svog lika.  Sadržaj je potpuno nov.  Oštar. Britak. Hladan. A opet... nekako mekan.  Baršunast.  Lagan.  Otpisano je mnogo toga.  Ne i suviše.  Sad samo čekam.  Da se slomim do kraja,  znajući rasplet.  Neminovno je...  Hoću samo da se predam.  Možda tek tada  pravu ljubav opjevam... Marija Grah, 7.12.2023.

  Buka.  Glasna, sveprisutna, nametljiva.  S osmijehom na licu čini se susretljiva.  Zabavna, blještava,  poput vrane kreštava.  Od mira odvraća,  čovjek je prazninom plaća.  Buka.  Uznemiruje, otima, napada.  Pred njom se svaka misao rastapa.  Nemoćan stojiš,  tek dane brojiš,  ničemu se više ne diviš,  samo nekako napola živiš.  Marija Grah, 27.12.2023.

Planeri,  dnevnici,  kalendari-  vrište sa svih strana:  Godina nova, novih 365 dana!  Rasprodaja vremena,  cjenkanje za novi ciklus.  Sve to skupa- čini se-  pomodarski cirkus.  Uzalud planeri i liste-  olovke samo križaju,  navike ostaju iste.  Nema se vremena  jer ne razgovaramo sami sa sobom.  Mi samo jurimo da sustignemo zapisano,  a ono nas čini robom... Legenda kaže da su nekada  ljudi pisali razglednice, čestitke, pisma.  Nije im za svaki dan trebala neka posebna lista.  Pamtili su, razmišljali,  na zemlji radeći o svemu su promišljali.  To je bila njihova terapija-  pisanje nevidljivih pisama.  Razgovor sa svojim bićem,  meditacija,  predaja,  osama.  Papira nije ni bilo,  važno se pisalo po škarnicli, zidu, drvetu.  Sve ostalo,  poput ovih stihova,  zapisali bi na nekog računa kuvertu.  Danas tišine nema,  stalno nam ne...