Probuđena misao

Čuvajte se stručnjaka.  Oni su poput čaše u koju ništa više ne stane-  ni nova znanja,  ni iskustva,  ni spoznaje,  ni širine.  Oni stoje uspravno poput planine,  utvarajuć si da su osvojili najviše visine.   A ne vide orla iznad sebe,  ni noć,  ni zvijezde,  ni oblake što nebom jure  jer stručnjaci samo i uvijek u jedno zure.  Ne primaju niti kap,  a prelijevaju se kao slap.  Nose sve pred sobom svojom veličinom.  Ne ostavljaju opcije,  diče se širinom,  dok, u biti, kreću se samo uskom strminom  i pobrkaše napor s veličinom.  Ne budite stručnjaci, ostanite djeca-  otvorena uma, znatiželjna, zaigrana,  čije misli plove prostranstvima  koja su samo njima znana.  Ostanite djeca,  otvorena srca promatrajte život,  budite prisutni, svjesni i mirni.  To je jedini put do veličine  na životnoj strmini.  Marija Grah, 27.12.2023.

  Krhotine i ništa više. Ostaci budućnosti koja se upravo briše.  Ni naprijed ni nazad. Zatočena stojim.  Bez snage i volje.  Niti bježim nit se bojim.  Kad bi barem vrijeme požurilo.  Jer ionako sve se već zbilo.  Premda ni počelo nije...  Marija Grah, 4.1.2023.

F životu se človek na fmnogi put prigne, čini mu se da naviek gli njega neka nevolja stigne.  Kak da nema brigam kraja, a tak jedva tie kraj s krajem spaja.  Pa kaj fakat nema za njega pravice, kaj nema svetla za njegove kmice?! A same bi si štel male počinuti, za liepega dneva brige pustiti. i bar jeden, same jeden dien, f miru biti... Marija Grah, 4.5.2024.  Foto: Pixabay

Toliko toga za zapisati, a tako lako pobjegnu riječi... One me preplavljuju,  obuzimaju,  tresu poput groznice,  isprazne bateriju... i opet- dozivlju.  Traže papir, olovku, ali ne i liniju.  Traže slobodu, trag,  izlazak u svijet,  vrisak, zrak... Intenzivno, stresno, emotivno sabijeno, u kutu duše sakriveno. Gdje će me odvesti ako vrisnem, ako sve,  baš sve, iz sebe istisnem? Hoće li to biti brodolom, kraj ili tek početak? Pakao,  raj  ili sretan završetak? Toliko toga za zapisati, a tako premalo riječi. Uostalom-  smije li čovjek sve,  baš sve reći?! Marija Grah, 7.12.2023. Foto: Pixabay

  Ščere sam duge nie zaspala, kak da megla se spustila i nie mi mira dala.  Iskala sam senje, f nebe sam glediela, se sam zvezde prebrojila,  a same zaspati sam štiela.  Se sam f glave vrtela- kej je bile i kej bi.  Na vuru pogledavala- zabadave-  ni senji,  ni dneva ni.  Futem iskanju, čakanju i nemoći, senje su mi potihem  došle pred oči.  Gda sem zaspala?  Ne znam ni zdej.  Jedva sam se stala.  No,  daj me poglej.  Marija Grah, 29.12.2023.

 Pisanjem oslobađam sebe-  nepotrebnih briga,  suvišnih nedoumica,  neodgovorenih pitanja,  nejasnih rečenica,  napuklih obećanja,  nedočekanih snova,  neizgovorenih stavova,  već prežaljenih odluka...  Pisanjem oslobađam sebe-  budućih planova,  ikakvih očekivanja i pustih nadanja.  Nek bar na papiru ne bude padanja,  kajanja,  pretvaranja... Nek ostane čist...  Marija Grah, 4.1.2023.

  Živimo puno bolje nego prije,  ali u tom obilju duše ostalo nije.  Tišinu bivanja odavno smo podcijenili,  staromodnom smo je procijenili.  Ne razgovaramo više uopće sa sobom,  sve direktno rješavamo s dragim Bogom.  Hoću, daj mi,  usliši me- molimo,  a nijednom 'hvala' ne prozborimo.  Boga na željoteku svodimo.  Čudna su ovo vremena neka,  ljudskost i toplina čine se prepreka.  O svemu je dozvoljeno samo kolektivno promišljati,  nije dobro svojom glavom razmišljati.  Sebe gledati- to je moderno,  na druge misliti nije poželjno.  Dokle tako? Gdje ćemo stati?  Hoćemo li ikad Čovjeka opet izabrati?  Ili ipak ne...  Srećom, nije nam znano sve...  Marija Grah, 7.12.2023.