Probuđena misao

  Da mi je bosonogoj,  na vršcima prstiju,  po mekoj travi k Njoj prići... Na obalama Njenim trstenim, u pješčane plićake sići... Gledati je  kako kroz polja vijuga, dok na površini Njenoj  ogledaju se oblaci i krošnje i duga...  Potpuno mirna je, i tiha, pa ipak teče...  Prolazniku  što se u nju zagleda, srce isti čas poskoči od sreće! Gleda je mudru,  kako dostojanstveno  kroz dolinu prolazi.  Bez buke,  bez šušura,  kraju svom odlazi... I dok ta ljepota,  na kraju svog toka,  ponire, na drugoj strani, u isto vrijeme, neprestano se  iznova rađa,  izvire...  Primjerom svojim  Ona nas o životu uči: Prolazno je,  dragi čovječe,  sve što te na tom svijetu muči!  Shvati da, u nekom kutku  tvoga bića, odgovor na sva pitanja  čuči... Umiri se čovječe,  pusti izvoru da teče,  ispire i nosi...  S ovoga svijeta svi  na kraju odlazimo  bosi... Marija Grah, 28.7.2022. 

  Buj tihe!  mati mi velji, 'Kej tuljike jambraš,  mozak me bolji!'  Sad kad te neke pitati trebam,  sad mi tak veliš,  a gda me buš za zadaću zazavala ne bu ti smietal krič?  Pa kak bum furt tihe,  no rečite mi vi,  kak bi to bile da čovek stalne čkomi?  Nikak ne velja... To normalno ni!  Če sam tihe več kriči: 'Mobitel tie ftišaj, glava me bolji!  Kaj to glediš,  kaj tak bečiju,  to su neki mulci,  same kričiju!'  I ftišam ja tak, al pak mati zagrmi: 'Z interneta zidi, kraj knjige rajši drmi!' No,  a gdo je pak videl kraj knjige drmeti kad tuljike tik-toke trieba odgledeti!  Rečite mi Vi,  Vam se to normalno čini?  Marija Grah, 25.7.2022.  Foto: Twitter 

  Foto: TZ Otočac Ja more trebam, zeleno,  široko.. More na kojem  odmarat ću oko. Ne plavo more, s brodićima na jedra, već zeleno što gore su ga sakrile  u  njedra...  Nek zeleno mi bude  prva boja dana-  da udišem,  u beskraju se izgubim i svakoga jutra  da se u nj iznova zaljubim...  Zelene livade, šume,  gore-  i rijeka.  Zelena rijeka tamo nek me čeka!  Kroz livade mirisne neka vijuga- mudra,  mirna,  spokojna  i duga...  Dok gledam je  da mi srce poskoči,  od radosti da mi  zasuze oči...  Marija Grah, 20.7.2022.

  Do sum izde mulo bilo nujvać sum sa Plieši vasaljilo.  Tum bobico ja vaselo čaukolo i siem ja pa vuolje hejilo.  'Idi dime moti, ne treboš sa nič stauroti a niti po sa pe nos žureti!'  Bobico ja vart imielo, fjutre rune funjam ja plielo. F nieme tišine  sume ja majtiku bile čujti. I tuj po tum 'Buog doj zdrauvljo!' eglausile sa z puti.  Z varta ja tago bobico koj koj znajsilo: šeloute, vugerkef, krumpiero- nigdor nie praisilo.  Mešnjiča sum ne fmnuogi put jielo,  do ih je bobico, enok pe sturinjski, z lukem zečinjulo.  Sago ja pri me bobice f vartu bile, a če po ja koj sfuljile sa f točku depaljole.  A na fmnogi put  po i z briego  f kuošu  denasle.  Nigdor ja bobico miro nie imielo- sume bi sa furt nekum edprovljolo, išlo je kum ged  i gde ged je štielo, dielolo pe svam i svu pumet imielo.  I dien denes bobico pe svam tiro, Če glji i namre hejiti, mare izde dabre gevriti!   Jo po sedim, zbuoko ju gleđim i njajne  gene  deljim!  Živelo ti manje Jounico!  Marija Grah,

  Zelena,  ledena, pjenušava.  Niz kamen se slila i kotač pod mlinicom zavrtila.  Pa se rastočila koritom, iz tutnja u žubor sišla,  stišala se  i na prstima granama drveta prišla. Razlijeva se med njima, sve tiša biva, milujuć lišće dok ono  sniva...  Marija Grah, 14.7.2022. 

  Kad nemrem zaspati čez obluk gledim. Mesec i  zvezde- kak trepćeju nad njim.  Saf bitan, sred neba si je sel i vanjkuše od oblakof podse je del.  Blješči  i fnadol gledi. Zate se meni nikak ne spi! Pak na lijevu pak na desnu  stran se vrtim, pak se na pleća hitim i čez obluk ga nazaj gledim! Da bi štel bar male svetle fgasiti,  same tuljike da morem oči sklopiti... Ali on i dalje blješči.. Marija Grah, 14.7.2022. 

  Pljušti gusto,  pljušti snažno,  nečujno,  tiho,  ali odvažno. Dok sunce sije, kroz krošnje grije,  kaplje kiše oblak slije!  Onda odjednom,  kapi zastanu  i blistave, na vršcima listova,  visjeti ostanu!  Poput dijamanta na suncu trepere sve dok ih vjetar s grane ne  ubere...  autorica stihova: Marija Grah, 12. srpnja 2022. 

  I prelijeva se moja Gacka... koritom tutnji, pod kamen se sakrije,  na drugi poskoči,  glatko se odbije i na stari,  drveni kotač  doskoči.  Pa dalje jurne,  sad mlinicom gonjena  koja na kamen je gurne i učas se u korito prelila... Tamo je usnula, među vlatima trave se njiše,  povjetarac je lički miluje  dok ona novu  sliku riše...  autor: Marija Grah  Tko će znati zašto se toliko zaljubih u tu rijeku... ❤