Probuđena misao

Tum f kutu, nikemu ne putu, nujliepši kemouček svieto spi.. Breščec ne breščec zalani se eslounjo, ed hiže de hiže bedljuinski edzvunjo. Niego liepšego, ni sarcu draužego, nek f večarku gledeti kok miegla briega pekrivoju, ze lajku nuoć im pepievoju. Vjutre po sunce briege peglaudi, miegle stihego ne puočinek etprauvi, puoljo, njive i gerice pezdrauvi, ne ebluke hiškic fieringe peprauvi..  Nujliepši kemouček svieto  zeživi i znuovo se dnavu  veseli.. 

  Lagana, srebrna, nježna Mekana kao pahulja snježna.. Na vjetru se njiše, ali prkosi.  Vjerni je majstor krpa  i njome se ponosi. Možete ga omesti, mrežu mu pomesti, ali on se uvijek vraća i posla se laća. Po vas dan šije, niti prebire, zapliće, stoji, lijepi i opet sve broji.. Sve savršeno mora biti  jer sunce će u nju  utkati i svoje niti.. 

Kie mi te pe misli heji, pe njim prebiro i ne do mi miro. Ko bi štel? Ko se furt vroučoš? Ne smijeh ma tiroš, ed peslo edvroučoš. Kum ged glejim pred ječmi mi stejiš, sped jouko ma lučeš i suma mučiš. Se znum.. Nie ti triebe rači.. Ti bi štel  ma ruke deseći.. Zmoučene, mejke, ed ljubovi lajke.. Do bi ta rouke  peleteti magle tečne bi tva sarčece  desagle.. 

F tem vartu sego je bile,  funjem si megel stoti i ne brige pezoubiti.  Gemilico je dišolo,  neven je cvel, mok se f vetru zibol i slauk pe pluotu gibol.  Te je bil vart ko si juoči pečivol, peršun netergol  i izde jen cojt gledel. Muorol si poziti kum buš stol jer vart je sebi sum pute zbrol.  Niše go nije dirol, ni špuotol,  ni pe certe tirol. Tikve su valjike pe pluotu vesile,  rože su glovice f pelevine ebluko ebesile, šipek je pe zidu cvijete resprestrl,  i kje ged je ne dveriše dešel  s te je ljepuote teškego sarco prešel.   

Nemir, iščekivanje,  sumnje, preispitivanje..  Sve u jednoj minuti glavom preleti  poput ludog vjetra  što u grane drveta sleti.  Gledam kako grane njiše,  gura, naginje,  baca, saginje,  povija, podiže,  kroz lišće uzleti  i u drugo se drvo zaleti.  Igra se njime,  zadirkuje,  prijeti.  Razljuti ga i..  odleti.  Poput života,  što vječito,  udara o naše stablo.  Ljulja ga, trese,  i..  na kraju..  svo lišće  odnese.. 

U predvečerje tiho,  kad mrak se na tlo spusti,  nebo prekriju oblaci, plavo-sivo-gusti.. Tišina preuzima scenu, otpušta dnevnu vrevu, čovjek spušta ramena  i-  pogleda uprtog u nebo dnevni obračun sprema.. U mislima prevrće popis i  ne primjećuje kako nebo mijenja opis pa kvačice, minuse upitnike piše,  od popisa zaboravio da uopće diše.. Nesvjestan tišine obojane plavom i zrikavca što šeće travom i povjetarca što svjež zrak nosi i komarca što zuji u kosi.. Izgubio se čovjek u planovima svojim, zaboravio da samo SADA postoji.  Sutra je daleko, dalje od neba.. Jučer je prošlo  i samo u mislima vreba. Samo se SADA broji, sve ostalo ne postoji... 

Ranom zorom, okupanom mirisom, promatram kako oblaci bijeli- sjajniji postaju, gurajuć sive nebom putuju. Tko će pobijediti, dan obojiti, vrijeme odrediti? Svijetle se rubovi bijelih jastuka tjerajuć sive magle.. bez prestanka. Kao da slikar bijelom nijansom prekriva, kistom pahulje popravlja, svjetlošću nebo obasja.  Gledam nebo kako rađa dan,  u tišini zore, čini mi se kao da promatram  beskrajno more. Predahnem, oči zatvorim,  udahnem-  i pomislim: Ništa ovom svijetu ne fali, samo ako čovjek 'sada' i 'ovdje'  ne zaboravi.. Ako se ne izgubi u brigama,  problemima, tugama.. Onim od jučer  ili onima što će tek doći.. tako bar misli.. iako ništa nije u njegovoj moći..

Jounico je tikvi ebijeljilo, ne rijepni ribež neribolo i ped taški kuman dijelo. Cijelu je nuoć tikvi tišole do bi se vjutre z paći dišole. Tijeste je Jounico tijenke rezvlijeklo, prek cijelego stuolo kok stelnjok nevlijeklo.  A mi po sme sume mučoli, v parste je gledeli,  z muku tišoli i mislili kok bume jeli.. Tikvi je sirem zmiješolo, jojce sterlo i peseljilo.  Fljetne je nodev rezmatolo, a te po je tijeste preklepilo, ne lepor pevlijeklo  i v peć prišlepilo.  Je po sma je bili rodi do je z paći  zedišolo  cvrćeći.. A Jounico je izde mijesilo..  ed estounjke mlinec resukolo.  Pe tijestu je nodev pematolo i edzgere cuker pesipolo.  Tikvi i cuker,  de po tago imu?  F čudu sme gledeli, ali sme zgruntoli: slotke bume jeli!  Dišolo je tikvenjočo,  žorko,  vrućo, demoćo.. Jouničino tikvenjočo izde zdej me v mlodest vraućo!  (za moju baku Janicu i sve one njezine fine tikvenjače..osobito sa šećerom.. <3 ) 

                                                                                                                Kokev je te mejki zvuk, ko sa te čuje, rezbijo muk? Pelajku, stihego prične, a te po vesele zefućne!  I tok ritem vudiro ko tečne v sarce diro! Fljetne eberne, kiklju zevarne. Lijeve po dasne se prigne, nuogo nuogu stigne.. Tuljike rodesti nejsi ko si ju sauki rod prejsi!  Ali sume muzikunt prouvi sauku žicu peznu i nuotu prof etprouvi.  Njegevi parsti tok žice glaudiju do cijelu družinu ne nuoge vobiju!  (u sjećanje na dragog Šimeka, njegovu violinu i sve naše trenutke radosti..) 

Eblauki kok mieglo nabe pekrivoju, hiljodu kopljic ne zemlju pešiljoju. Jeno de druge  ne gustem curi kok do nešći zostere spujsti. A vunje po se diši.. Če mule stuneš, v tišine mučiš, mirise vdehneš  i v nabe glediš.. Čini ti se kok da spiš. I tok,  čez vuru ili po dvije, kopljic go već nije.  Zemljo se vloge veseli, ftijčeki pepijevoju si,  a dijen kok sliko steji..  Ebloučni, merzli, sivi,  muokri, zeleni, tihi.. 

Sad ne broji vrijeme, Ne zna za minute i sate, Bezbrižno sjedi u tišini I nikakve brige ga ne prate. Ponekad se prišulja nekakav 'moram' I uporno zaziva, sav oran: Trebalo bi, morao bi, pogledaj na sat! Ali Sad je dosljedan: Ne čujem te, Baš mi šušti one trave vlat! A i neće mi se, iskreno ću ti reći, Iz ovog 'sad' u 'moram' prijeći. Moje su radosti u krošnjama zelenim, Visoko u oblacima bijelim, U vjetru što u naletima zapuše I cvijeće u posudama zanjiše.. I baš u inat tebi, Vraćam se nazad sebi. 

U jednom trenutku- potpuna tišina..  Onaj osjećaj kad sve utihne. Sama. Tako predivno sama..  Ne vjerujem vlastitim ušima.. Iščekujem neki zvuk. Glas. Nešto.. Ali.. Nema ničega. Samo zvuk prirode oko mene, osjećaj topline na mom licu i grč iščekivanja. Još uvijek..  5 sekundi, 10 sekundi... Čini se kao vječnost..  A onda odjednom, konačno--odahnuh. Onako duboko.. iz pete..  Još uvijek s jednim napetim uhom.  Nakon 3 duuuge sekunde odlučih da mogu prestati. I opustih se, ramena sama padnu dolje, noge otežaju i cijelim tijelom prostruje trnci krajnjeg zena.. Tišina..

Pet tisuća nijansi zelenih..  A i više ih Priroda ima..  I pokazuje ih svima!  Kraj njih prođemo Često ne primjećujući,  Zaokupljeni mislima,  I o problemima vijećajući. Sve bismo htjeli U svoje okvire staviti Zaokružiti, Zagladiti, Posložiti, Doraditi. Ali svemir svoj način ima,  I svoj okvire i boje,  Pa makar okolnim putem..  sve ipak dođe na svoje.

Oblaci U tišini i smiraj dana gledam oblake, nebeske putnike.. Nijedna boja nije im strana. Sad plavičasto- prozirni, poput koprene lagani.. Sad pahuljasto- pufasti, poput smotuljka vate bjelkasti.. Povjetarac lagani  nebeskim svodom ih raznosi. Plove bez smjera,  potpuno mirni, kao da vjeruju nekoj nevidljivoj sili..  Ne opiru se,  ne preispituju, ne sumnjaju,  ne pitaju.. Prihvaćaju,  puštaju, lutaju i- ipak, na cilj stižu..

Palajku edi... Palajku edi, kum ti se žuri?  Peglaj čriješnjo ne sunce zeri! I mecguouvec je pracvel, blješčaći i dišaći.. De go tago izde imu,  kje mi mare reći?! Gocijo zeleno ned petekem se ziblje Peglej!  I  veter trouvu v istem ritmu giblje! Kok do cijelo sliko pred ječmi živi.. sume člavek nič ne vijdi ..jer furt mu se žuri.. Hiško dervano f trouve drijemlje,  z ebluki rezbiti.. ..kok noše senje.. Furt se k nje verneme, ne tu hišku eberneme.. i sumi v sebi mermljume: Jenego dnavo..vernul se boum.. A dijen je gnjes.. i ščara je bil.. i jutre je blizu.. sume križume v nizu.. Zote.. pelajku edi, kum ti se žuri?  Z puto skreni,  dime se neverni, trouvu pekejsi,  ebluke ne hiške zemenji, pomučinu pemeti i ne špumpet se zeleti! Kupicu neteči i nezdrovi v sreći!  Demoj si.. 

Zaustavljen trenutak: Oda životu Nedjeljom vrijeme nakratko stane, Slika se zamrzne. Nema buke stvarnog života, Samo cvrkut, mir i u polju Vlati trave njišu krunu svoju. Ljudi udahnu i od obaveza - predahnu.. Kava u tišini, sa suncem na ramenu. Vjetar doleti, pramen poleti, Igra se nastavlja bez grižnje savjesti!

Ko ti je? Pežuri sa, nu, kum si zdaj edešlo?  Kego Bago išeš,  cijele dveriša si ebešlo! Mad nuoga mi bejžiš, fuma sa jusiš, k mani stišeš  i nuofta brusiš.  Ko ačeš?  Si laučno marti? Ko bi bilo! Gnjes si vjuotre  z žoftero pilo!  Imuš sraće ko je mljijeke ze iceko bile, i ko te moti nije vlevilo.. Jer bi teder,  na dveriši,  prauvo svođo bilo!  (Znate li o kome je pjesmica? Kliknite i saznajte: Ko ti je? ) 😉

Izde mule.. Sadi izde mule, Kum ti se žuri? Dougi čos mi je do go tabe nije. Kok su negder ljudi vremeno imelji, A si po veljijta Do gnjes balje živijta. I prof bobico velji. Trijebe stauti, Pasel pezoubiti, Brige jen čos pujstiti I peslouhnuti.. Dežđ kok curi, Veter kok hljudi, Ftiče šteri pepijevoju, Pijese kok lijene zijevoju. I bobicu.. kok pevijedo kok je ner ne svijetu bile Do se ne dveriši Z jenego zdenco pile.. https://www.facebook.com/ #Bednjovserce

Jutarnji spokoj zavodi mirisima mokre trave, pjevom ptica, tišinom kojom diše livada i voda potoku priča.. Magla polako otkriva brege i povlači se u sive visine dok sunce proviruje i toplim zrakama moje lice miluje.. Pijetao gordo na dvorištu viče, čuje se razgovor koka što travu prebiru, puž se lijeno vrtom skiće a ja uživam u tom jutarnjem nemiru.. Pleš Bednja #mojkutak